Indijska i turska narudžbenica naprednog odbrambenog sistema Rusije S-400 predstavlja veliku prekretnicu u međunarodnoj multipolarnoj borbi koja se sada odvija između dve suprotstavljene paradigme globalnih pitanja.

Oba naroda se suprotstavljaju ogromnom pritisku angloameričkog interesa koji od 2007. godine očajnički radi na izgradnji ogromne vojne infrastrukture protiv Rusije pod utopijskom doktrinom “potpune dominacije spektra”. Taj raketni štit počeo je ciljati Kinu i ruski južni pacifički bok u 2011. kada je bivši američki predsednik Barak Obama otkrio vojni ogranak protivkineskog “Okreta prema Aziji”.

Međutim, ako bi zemlje poput Indije i Turske, koje su trebale biti učesnici okruženja Rusije i Kine, usvojile odbrambeni radarski i raketni sistem sledeće generacije kao što je ruski S-400, tada se cela formula za unipolarnu dominaciju razbija.

Već je Kina usvojila model S-400 od 2015. godine, koji se odlikuje kratkotrajnim i dugoročnim nadzvučnim presretanjem raketa, aviona i bombi na visinama od 38 km i na udaljenosti od 400 km. Ostale zemlje koje su iskazale interes za S-400 su Katar, Saudijska Arabija, Egipat, Alžir, Maroko i Vijetnam.

Porast interesovanja za S-400 i nove bezbednosne arhitekture koja dolazi s njim jedna je od najvažnijih transformacija svetske odbrambene politike. Kada se razmatra u tandemu sa globalno proširenom Inicijativom Jednog Pojasa, Jednog Puta (koja je čvrsto povezana s Evroazijskom ekonomskom unijom i Šangajskom organizacijom za saradnju), onda se može videti potencijal velikih promena u međunarodnim političkim odnosima.

Pre par godina, govorilo se upravo o takvoj promeni paradigme nakon ulaska Rusije u opkoljenu Siriju u septembru 2015. godine. Tada su još uvek vredile nauke NATO-a i vojno-industrijskog kompleksa Sjedinjenih Država koji vole političke prvake kao što su Majk Pompeo i Džon Bolton.

Tada se činilo da je američki pogled na svet bio jedina međunarodna politička budućnost. Bez ozbiljnog protivljenja vojnoj snazi NATO-a u kombinaciji s ekonomskom moći bankarskog sistema Londona i Vol Strita, što bi još bilo kakva srednja sila poput Turske ili Indije mogla učiniti?

Bilo je reči o tome kako će ruska pobeda ili poraz u Siriji odlučiti hoće li svet ući u multipolarnu sferu ili neće. Izlazak Sjedinjenih Država iz Sirije pokazao je da je takav trenutak nastupio u punoj jačini i sada se, pojednostavljenom geopolitikom tumačeno, skupljaju multipolarni savezi. I tu se odigrava sada mučna bitka za Tursku i Indiju.

Turska je ubrzo shvatila grešku svoje odluke da odbaci novu paradigmu pod vođstvom Rusije i Kine kada su joj ove dve zemlje prvi put ponudile ulaznu poziciju u Evroazijsku ekonomsku uniju (EEU) 2011. godine, gde se potom prihvatila kao “partner za dijalog” (jedan korak ispod statusa posmatrača).

Nekoliko drugih zemalja pripremalo se za pridruživanje inicijativi pod vođstvom Rusije, uključujući Ukrajinu, Jermeniju, Moldaviju, Mongoliju i Kirgistan (potonji je sada punopravni član).

Napad na Libiju, nakon čega je usledio pokušaj ponavljanja te katastrofe u Siriji, okončalo je odluku Turske o priključenju EEU u to vreme. Evromajdan u novembru 2013. takođe je okončao izglede Ukrajine za članstvo.

Turska je dobila jednostavan ultimatum: pođite s anti-ruskim / anti-kineskim ratnim planom za dominaciju punog spektra kao lojalni član NATO-a i određene će nagrade biti zajamčene. Turskoj je trebalo omogućiti potpuni ulazak u “prestižni” savez Evropske unije.

Deo veličanstvenosti Otomanskog carstva bio bi nadoknađen kako bi upravljački status bio dodeljen Turskoj nad velikim prostranstvima Bliskog istoka koji “su sada oslobođeni autoritarnih arapskih nacionalističkih vođa”. Sve je trebalo biti lako. Sve što je Erdogan morao učiniti jeste da pruži tajnu podršku širenju Islamske države u Siriji i zadrži agresivan stav prema Rusiji.

Angloamerička i saudijska obaveštajna služba učiniće sve teške poslove. I setimo li se, isprva je Turska zaista puštala teroristima lak prelaz tursko-sirijske granice. Ipak, tada je zapadni projekt posustao.

Uz ulazak Rusije u Siriju u septembru 2015. sve se promenilo. U roku od dva meseca, Turska se užasnula kad se našla u raskršću nuklearnog rata između NATO-a i Rusije nakon što je srušila ruski borbeni avion. I tada, pisanjem javnog pisma izvinjenja za Rusiju 27. aprila 2016., Erdogan pravi veliki zaokret.

Izgled za njegov opstanak bio je tanak, kao što je pokazao vojni udar koji je pokušan sledećeg meseca. Tokom tog pokušaja, turski borbeni avioni pucali su na vlastitu zgradu parlamenta, a komandant Vojnih snaga Turske Hulusi Akar bio je otet od vlastitih bezbednosnih snaga, dok je hiljade vojnika izišlo na ulice ostavivši 241 mrtvog i 2194 povređenog. Erdogan je izbegao tragičan kraj za dlaku i povratio kontrolu na vreme.

Malo se manje govorilo o Indiji, koja definitivno ne sledi američke upute. Ne samo da je napravila odličnu vojnu saradnju sa Rusijom, već je odbacila bilo kakvu pomisao da bi Sjedinjene Države mogle zaustaviti kupovinu nafte iz Irana, a posebno posedovanjem luke Čabahar u Omanskom moru.

Ponovnim izborom Narendre Modija maja 2019. i pozitivnim susretima Modija, Si Đinpinga i Putina tokom samita Organizacije šangajske saradnje od 13. do 14. juna, napetost koja je namerno stvorena širom Azije konačno se povlači. Pakistan i Indija (sada punopravni članovi SCO-a) imaju beskonačne tačke od zajedničkog interesa za rad sa kineskom globalnom inicijativom, pa i mirnom integracijom Severne Koreje u kooperativni ekonomski plan s Kinom i Južnom Korejom.

Amerikanci su uložili silne napore da blokiraju indijski sporazum S-400 sa Rusijom. Umesto toga, nudili su im svoj Terminal High Altitude Area Defense sistem (THAAD). Dve zemlje ne gledaju jednako na niz pitanja, uključujući tarifne ratove, iransko pitanje itd. Stajalište Sjedinjenih Država jako liči na ucenu, jer ako Indija odbije da odbaci ruski sistem, ona će biti pod sankcijama prema Zakonu o suzbijanju sankcija protiv Amerike (CAATSA), osim ako ne uspe da uveri Kongres da ta zemlja zaslužuje izvinjenje u slučaju smanjenja odbrambene saradnje sa Rusijom. Ovo je još jedan primer američke diplomatije o prodaji oružja.

Ipak, Nju Delhi je možda jednostavno gledao na prednosti oružanog sistema. S-400 višeslojni sistem protivvazdušne odbrane opšte namene pokriva celi spektar mogućih vazdušnih ciljeva, uključujući male i srednje balističke projektile.

THAAD je jednoslojna odbrana namenjena suzbijanju jedino sistema srednjeg dometa i interkontinentalnih balističkih raketa pre ili tokom rane faze njihovog ponovnog ulaska brzinom do 3000 m/s izvan atmosfere.

Brzina projektila je 2.880 m/s, što omogućava pokretanje drugog presretača ka predstojećem cilju u slučaju da je prvi propustio. THAAD se u potpunosti oslanja na prijateljske jedinice za zaštitu od neprijateljskih aviona protiv kojih je ruski sistem uspešan. Udar THAAD-ove kinetičke energije smanjuje rizik od eksplozije bojevih glava za balističke rakete nakon udara, ali fragmentarna bojna glava ruskog sistema povećava verovatnoću ubijanja. S-400 nudi 5 vrsta raketa i nekoliko različitih radara za pružanje presretanja iz ciljeva kratkog dometa /niskih visina na ciljeve velikog dometa /velike visine. THAAD ima samo jedan.

THAAD ima procenjeni raspon od 150 do 200 km u poređenju s 400 km kod S-400. To je vrlo važna prednost ruskog oružja. Američki sistem ima veću nadmorsku visinu: 150 km naspram S-400 30 km. Takođe se može pohvaliti većim rasponom detekcije: 100 km vs S-400 600 km.

THAAD je dobar protiv raketa velike visine. No ova odbrana zahteva sposobnost uklanjanja ciljeva na maloj visini, a ne u svemiru. Rakete S-400 opremljene su uređajima za navođenje. Za razliku od američkih sistema, S-400 ne mora pratiti cilj.

On rutinski skenira vazdušni prostor na 360 stepeni. THAAD horizontalno pomera za 90 stepeni, vertikalno pomeranje: 60 stepeni. Postoji velika razlika u cenama. Jedna THAAD baterija sastoji se od šest lansera (osam presretača po svakoj od njih) i košta oko 2, 3 milijarde dolara plus 574 modernizovana radara AN / TPY-2.

Baterija S-400, uključujući osam lansera s 4 presretača, košta oko 500 miliona dolara ili šest puta manje. THAAD-ov sistem identifikacije prijatelja ili neprijatelja neće dopustiti Indiji da skine avione ili rakete proizvedene u Sjedinjenim Državama i članicama NATO-a koje potencijalni neprijatelj može imati u inventaru. Ruski S-400 će omogućiti suzbijanje oružja proizvedenog u zapadnim zemljama.

Izvor: Alo