Mi remetimo mir. Gospod nas tada ostavlja sa našim mislima – eto nam stradanja. Svi smo ograničeni i u stalnom smo ratu sa zlim mislima, jer su pali duhovi puni zlobe i napadaju preko misli.

Kakvim se mislima bavimo – takav nam je život. Ako su nam misli mirne i tihe – eto nam mir. Ako su nam misli negativne – eto nam nemir. Mi tražimo pomoć od roditelja i kad ih zamolimo, oni raskrvare svoje roditeljsko srce i čine nam po volji ono što je dobro.

Možemo imati na zemaljskoj kugli što god poželimo, a da nemamo mir i radost. A mir dolazi od Izvora Mira, od Gospoda. Kada se Gospod obratio svojim učenicima, kada su oni zatvorili vrata zbog straha od Judeja, prvo što im je uputio bilo je: „Mir vam.“

Gospod će vas nagraditi mirom ako se izmirite i okrenete Apsolutnom Dobru, a Apsolutno Dobro je Gospod Bog. On želi da mi imamo jednu božansku osobinu – smirenje je ta božanska osobina. Gde god smirenje caruje, bilo u porodici, bilo u društvu, ono iz sebe izvija mir i radost.

Treba da se opustiš. Ne uzimaj previše na sebe brige ovoga sveta, već čuvaj mir i živi sa Bogom. Neka ide kako ide.

Svako dobro i svako zlo potiče od misli, jer smo mi misleni aparat. Utičemo čak i na biljni svet, budući da i biljni svet ima nervni sistem. Svi očekuju mir, utehu, ljubav.

Pokajanje je izmena života. Potrebno je da čovek ode do sveštenika ili svog bližnjeg i da mu kaže šta mu remeti mir. Čim naši bližnji saučestvuju u našem stradanju, mi dobijamo utehu i snagu.

Ako se mi okrenemo Izvoru Života, Gospod će nam dati snage da učvrstimo u sebi misli pune dobra, jer dobre misli, dobre želje, daju mir i utehu svuda. Moramo se ( misleno ) izmeniti.

Naše misli utiču ne samo na nas, nego na sve ono što nas okružuje. Moramo da upućujemo dobre misli. Gospod zapoveda da volimo svoje neprijatelje, ne zbog njih, nego zbog nas samih. Treba oprostiti sve od srca. Kada se oprosti sve od srca, sve je oprošteno. Mi smo (tada) saučesnici mira, tada mir čini radost i utehu svima oko nas. Svi osećaju naše misli mirne, tihe.

Kada je domaćin u kući opterećen brigama o porodici niko nema mira i spokoja od njegovih misli, čak ni mala deca u razvoju. Zato oni koji rukovode kućom treba da se predaju Gospodu, da Mu se mole, i da shvate da je Gospod svemoguć, da nas Gospod teši.

Moramo od srca sve oprostiti. Unutrašnji mir ne može da se sačuva dokle god naša savest nešto izobličava. Moramo umiriti savest. Treba svima oprostiti od srca. Bez toga nema unutrašnjeg mira.

„Profesor je rasejan. On je takav i takav!“ Moli da Gospod da blagog anđela i profesoru i tebi. Ako zavoliš profesora, tako ćeš lako odgovarati i dobiti ocenu. Kada se profesor i učenik pomire, među njima više nema (mislenog) rata.

Nema nam mira ako misleno ratujemo sa roditeljima. Duhovi zlobe gledaju da se mi po svaku cenu ogrešimo o roditelje. Tada oni stiču vlast nad nama, a mi mislimo da je neko drugi kriv. Mnogi to uvide, pa poprave misli. Ja uvek to kažem – neki prihvataju, a neki su suviše gordi. Što dajemo, to nam se vraća.

Sveti Oci kažu: „Sej ljubav, pa ćeš ljubav žnjeti. Sej mir, pa ćeš mir žnjeti.“ Nemoguće je da steknemo mir ako smo puni zavisti i zlobe. Ako se ne oslobodimo od te paklene osobine kako ćemo u večnost? Jedini je Gospod koji može da nas izmeni. Duh se vezuje mislima. Kakva nam je karakterna osobina ovde – takvi prelazimo u večnost.

Treba da smo mirni. Bolje je trpeti uvredu, nego naneti uvredu. Ako pretrpimo uvredu, Gospod će nam dati snagu i mir. Ako ne pretrpimo uvredu, savest nam neće dati mira. Savest je Božanski sud.

Mi možemo svašta raditi, ali nećemo imati ni mira ni pokoja. Karakterna osobina (ovde na zemlji) je osnova za prelazak u večnost. Ako smo mirni i tihi idemo u red svetih i anđela. Njih je Gospod nagradio besplatnom blagodati i u tim dušama nema osobina ovoga sveta. Čovek može stalno da ga vređa, a on se ne vređa. Čovek može da ga izudara, a on se ne ljuti, jer je njegova duša rukovođena Svetim Duhom.

Neophodno je da se prođe kroz nevolje, razne životne trzavice, to je životna škola, savlađivanje svake neprijatnosti mirom i tišinom. Ako smo fizički zdravi, ali smo opterećeni sa svojim mislima, sa svojim brigama, nemoćima, pa nam se i bližnji žale na svoje nemoći i onda mi učestvujemo u tome, ako ne umemo da se opustimo, znači da predamo svoje nemoći, svoje slabosti i slabosti bližnjih, da predamo Gospodu, onda mi nosimo to veliko opterećenje i naš živčani sistem vremenom postaje neizdrživ, nervozni smo.

Ne možemo da podnosimo ni sebe pa ni bližnje i onda naravno i u društvu i u porodici mučan život, i na radnom mestu, svuda. Mučan je život zato što su živci mnogo preopterećeni a nismo se izvežbali da se opustimo, misleno treba da se opustimo, kada se misleno opustimo i fizičko telo se odmara. Duh pomoću živčanog sistema dolazi u dodir sa fizičkim svetom.

Obrati pažnju na mir u srcu, neka bude tamo tišina, mir i opusti se. Ako ne možeš da se moliš, budi tih, nemaj nikakve misli, prepusti to Gospodu, on će da uredi to bolje od nas.

Izvor: kurir/beogradski portal / Foto: Printscreen